Ona je svirepa. Ona je krvoločna. Ko god joj dopadne saka ne moze se nadati milosti. Moral i sazaljenje nisu njene vrline a učinice sve da udovolji svojoj mračnoj pozudi. Minuti su odbrojani svakoj zrtvi, paralisanoj njenom divljom lepotom koja svakoga ostavlja bez daha. Njena strast je zadivljujuca i opasna a strah koji siri oko sebe guta sve pred sobom kao sumski pozar. Ona zudi za nečim mračnim i tajanstvenim, zudi za zanosom koji u njoj budi zapanjujucu ekstazu koja prevazilazi granice razuma. Od te mračne opsesije se i sami bogovi srame jer njene zrtve nisu ni snazni ratnici ni mračni demoni. Njene zrtve su seoske pastirice, prekrasne, senzualne i zanosne. One su sve ono sto ona zeli biti, o čemu sanja od onog trenutka kada ih je prvi put spazila na pasnjaku. Njihova umesnost zavodjenja, ljupkost i pozudnost su jedino sto u njoj izaziva neopisivu euforiju. Taj osecaj je toliko snazan da ne moze da mu se odupre pa postaje rob svojih sopstvenih misli i svoje morbidne opsesije. Uverena da ce postati ista kao i one jedino kroz njih same, nije joj je preostalo nista drugo osim da ih nemilosrdno lovi, da im isčupa srce i ispije iz njih nektar njihove senzualnosti. Jedino je ta opasna igra sa vatrom dovodi u neopisivu ekstazu pa je spremna sve odbaciti samo kako bi zivela svoj san. U trenutku nepromisljenosti, vodena nimfa joj daruje ljudski oblik ali čak ni tada ta opasna, zlokobna pozuda u Zephyri i dalje ne posustaje. Čitav Gevaudan zivi u smrtnom strahu i niko se vise ne usudjuje kročiti napolje nakon prvog mraka. Uprkos tome iznova i iznova pronalaze rasčerečena trupla mladih devojaka isčupanog srca. Gevaudanu ne preostaje nista drugo osim da krene u poteru i da se jednom zauvek oslobodi te krvoločne zveri. Niko od njih ni ne sluti da trag vodi upravo ka njoj, prekrasnoj vučici Zephyri a sada markizi Sylvie de Beautern, koju svi jednako zovu istim imenom, bestija iz Gevaudana!